Pri­re­dio: mr Ve­se­lin Dr­lje­vić


Po ro­vač­kom i mo­rač­kom pre­da­nju Ka­ra­đor­đe­vi bar­ja­ci u ovim ple­me­ni­ma bi­li su na­sled­ni i po­tom­ci su ih no­si­li sve do 1916. go­di­ne. (Ov­dje se mi­sli na zva­nje bar­jak­tar­sko, jer bar­ja­ci do­bi­je­ni od Ka­ra­đor­đa vre­me­nom su pro­pa­li ta­ko da se u na­ro­du ni ne zna ka­ko su iz­gle­da­li.) Zna se da su Vuk­sa­no­vi­ći iz Kr­nje Je­le, po­tom­ci Jo­va­na Vuk­sa­no­va, iz­gu­bi­li Ka­ra­đor­đev bar­jak 1861. go­di­ne u bo­ju sa Tur­ci­ma ka­da su po­sje­kli Si­me­u­na bar­jak­ta­ra i ote­li mu bar­jak.
O sud­bi­ni bar­ja­ka bra­će Ši­ba­li­ja – Jo­va­na i Ga­vri­la, hro­ni­čar Mar­ko Vu­ja­čić u već na­ve­de­nom dje­lu pi­še: „Kad se že­nio sin Ka­ra­đor­đev Alek­san­dar, ovaj bar­jak no­sio je pred sva­to­vi­ma Sto­jan, sin Jo­va­na Ši­ba­li­je.
Pe­tar Ka­ra­đor­đe­vić, doc­ni­je kralj Sr­bi­je, ka­da je emi­gri­rao u Cr­nu Go­ru, po­nio je sa so­bom ovaj bar­jak. On se na Ce­ti­nje ože­nio Zor­kom Pe­tro­vić, kćer­kom cr­no­gor­skog knja­za Ni­ko­le. Bar­jak­tar mu je bio Sto­ja­nov sin Živ­ko Ši­ba­li­ja, ka­pe­tan je­zer­sko-ša­ran­ski. Bar­jak se da­nas na­la­zi u mu­ze­ju.“
U „Gla­su Cr­no­gor­ca“, br. 16. od 22 apri­la 1886. go­di­ne na stra­ni 3, ob­ja­vljen je opis Ka­ra­đor­đe­vog bar­ja­ka:
„Bar­jak je svi­len i sa­sta­vljen iz dva ko­ma­da, je­dan ze­len a je­dan bi­jel. Na oba ko­ma­da po je­dan svi­len krst. Pri bar­ja­ku vi­se dvi­je zlat­ne ki­te... “ (Ovo je opis jed­nog bar­ja­ka ko­ji je pri­pa­dao ju­na­ku iz ple­me­na Ku­ča).
Sa­ču­van je opis bar­ja­ka ko­ji je do­di­je­ljen ju­na­ci­ma iz Va­so­je­vi­ća:
„Ka­ra­đor­đe­vi bar­ja­ci bi­li su ma­njih raz­mje­ra i od po dvi­je po­le: cr­ve­ne i bi­je­le ili pla­ve i bi­je­le svi­le, sa po jed­nim ili dva kr­sta. Oni su u Va­so­je­vi­ći­ma upo­tre­blja­va­ni do pr­ve cr­no­gor­ske voj­ne or­ga­ni­za­ci­je (1853).“
Ka­ra­đor­đe je pre­dao bar­ja­ke voj­vo­di La­za­ru Mu­ta­pu – Šće­pa­no­vi­ću i Sa­vi Cr­nom Me­de­ni­ci, ko­ji su bi­li iden­tič­ni.
Pr­va stra­na bar­ja­ka je cr­ve­na i u sre­di­ni je na­sli­ka­no: s de­sne stra­ne grb Tri­ba­li­je (sa­da­šnja Šu­ma­di­ja), a s li­je­ve stra­ne grb Sr­bi­je u zlat­nim okru­gla­stim okvi­ri­ma sa ra­znim ša­ra­ma. Iz­nad njih je po jed­na gla­va u šle­mu sa kru­nom, a iz­nad obje grb Ra­me (ru­ka sa sa­bljom). U is­toj vi­si­ni, a iz­nad oba pr­va gr­ba na­la­zi se car­ska kru­na. Is­pod oba gr­ba ukr­šte­ni su uboj­ni zna­ci: štit, pu­ške, ko­plje, ba­r­ja­ci, to­po­vi, do­boš i sin­džir­li đu­le. A is­pod sve­ga ovo­ga sta­rim ru­skim je­zi­kom pi­še:
„Jed­na vo­lja u na­ro­du ču­je se i vi­di.
Za rod­nu ze­mlju vo­de se sil­ni ra­to­vi,
Iskon­skim si­la­ma sna­gu ja­ko pod­sti­ču,
Mno­ga ve­li­ka dje­la Sr­bi­ji da­ru­ju,
Do ne­be­sa svo­ju hva­lu uz­di­žu,
Utvr­đu­ju­ći ih zla­tom i ne­pro­cje­nji­vom kr­vlju“.
Dru­ga stra­na bar­ja­ka je bi­je­la svi­la i na njoj cr­ni orao sa zlat­nim kru­na­ma na gla­va­ma i cr­ve­nim klju­no­vi­ma i kan­dža­ma.
De­sni dr­ži ze­mlju sa kr­stom, a li­je­vi skip­tar. Nad or­lo­vi­ma zlat­na kru­na sa kr­stom. U sre­di­ni sve­ti Đor­đe na ko­nju okru­žen ra­znim zna­ci­ma, a is­pod nje­ga sve­ti Pr­vo­zva­ni An­dri­ja. Is­pod sve­ga ovo­ga sta­rim ru­skim je­zi­kom pi­še:
„Ovaj ru­ski orao šti­ti Sr­bi­ju.
Da je mi­lo­sti­vo za hra­br­ost stvo­ri ve­li­kom.
Da una­pre­di srp­ski na­rod.
Za­šti­ti­će on od na­pa­da na­rod­nu slo­bo­du,
O svim pi­ta­nji­ma da­će svo­ju reč
Da bi se lik i ime po­tvr­di­lo no­vo“
Bar­jak je oivi­čen re­sa­ma od žu­te sr­me. Na vr­hu je zlat­na ja­bu­ka. Dr­ška bar­ja­ka je is­te­sa­na od obič­nog dr­ve­ta.
Za­sta­vu kao Mu­tap ima­li su voj­vo­da Ja­kov Ne­na­do­vić i ka­če­r­ski (rud­nič­ki) voj­vo­da Ar­se­ni­je Lo­ma, a u Mo­ra­či Sa­va – Cr­ni Mi­nin Me­de­ni­ca, ko­ja se da­nas ču­va u mu­ze­ju na Ce­ti­nju.
Osta­le ni­je­su sa­ču­va­ne, pa se ne zna ni nji­hov iz­gled.
Iz na­rod­nog pre­da­nja se zna za tri bar­jak­ta­ra „Ka­ra­đor­đe­ve pa­ra­de“, tj. od­re­da usta­ni­ka ko­jim je ko­man­do­vao voj­vo­da Mi­na Ra­du­lov Ra­do­vić. To su: No­vo Ra­do­vić iz Do­nje Mo­ra­če i Gor­njo­mo­ra­ča­ni bra­ća Ši­ba­li­je, Jo­van i Ga­vri­lo, či­je je bar­jak­tar­stvo tra­ja­lo sa­mo u 1809. go­di­ni, od ma­ja do sep­tem­bra.
(Na­sta­vi­će se)